"Зашто ми Руси толико волимо Италију и непромишљено, често без да је икада будемо били тамо? Зашто реч" Италија "чини наша срца тако слатким, а лица сањају? Зашто постоји нешто попут медитеранске Пушкинове ноћи где мирише ловор и лимун?
Ова љубав је ирационална, пркоси било каквом објашњењу. Штавише, свако од нас има успут и Италију, као и Пушкина.
За неке је Италија не-туристичка Римини, Венеција, Рим, Напуљ или Милано, посебним путевима познатим само њима. За друге је то пезански живот међу брдима Умбрије, тосканским виноградима или планинама јужне Кампаније, за друге је колијевка европске културе, то су Леонардо да Винци и Рафаел, Данте Алигхиери и Боццаццио, Вилла Боргхесе и Помпеии. Неко је Целентано, Белла Цхао, Мастроианни, Феллини, Витторио де Сица и Сопхиа Лорен, а неко има Тинто Брасс-а, али они то пажљиво скривају ... "
Управо о томе сам размишљао у тренутку када је стјуардеса са савршеним осмехом тражила да се повежем. Авион Истанбул-Напуљ био је у паду. Кроз прозирне облаке већ је било могуће разликовати црвене кровове кућа, траке аутопута, широк напуљски заљев, планине и неправилне тргове поља. Испод је пливала писта аеродрома Цаподицхино. Био сам на самом почетку свог најинтригантнијег романа у мом животу. Роман са Италијом.
Од памтивијека, италијанска "чизма" привлачила је пажњу уметника, уметника, музичара, певача, похлепних путника својом посебном чаролијом. У Италији је нама Русима лакше дисати, писати брже, певати забавније и цртати лепше. И није ни чудо. Италијанске лепоте и бескрајни природни склад, улазећи у савез с нашим руским менталитетом, стварају истинска ремек дела, откривају досад невиђене таленте и отварају у нама саме такве перспективе које одузимају дах! Шта можемо рећи о нама, једноставно!
Нека велика имена вреде нешто! Бунин, Горки, Чајковски, Тургењев, Бродски, Гогол, Достојевски, Репин, Суриков, Аивазовски, Кипренски ... Да није било путовања наших италијанских сународњака у Италију, многи признати руски ремек-делови тешко би угледали светлост дана.
Шта је са кухињом? Да, драги моји читаоци, италијанска кухиња заслужује посебну детаљну расправу, зачињену зачинима и умацима, у друштву свежих куглица моцареле, прозрачних комада пршута, Куатроформаџија, пирјаних артичока, најнесетљивијих ниоки на свету, тестенине, јаког ароматичног еспресса или мале чаше слатког . Ах, Италија, Италија!
Али за мене лично Италија је људи. Елегантне старице које из неког разлога ходају у пару, задржавајући се на сваком излогу. Момци, од којих свака секунда личи на младог древног бога. Очигледно је да жене које су младе имају неки посебан шик ген. Старци у краватама и свиленим шаловима. А ти старци морају учинити све, било да су то преуређења у кабинету или развод власника локалне фабрике сира.
Италија је када затворите очи и почнете да апсорбујете подневно сунце свим својим чулима, мирисом свеже скуване кафе и звоњавом звона у старој базилики. Када се дивите способности следећег згодног мушкарца да вози скутер, стопало у стопало, баци песму у потпуности и шармира девојке које долазе, радећи све то истовремено. Кад изненада, седећи у траторорији на периферији града, угледате лице пиззаиола профил римског цара.
И у неком тренутку схватите да сте безобзирно заљубљени, као девојка. Заљубљени у несвесности, не примећујући минусе, узвикујући професионалце и сањајући да поново и поново видим предмет љубави. А најзанимљивије је да се Италија узврати! Увек!
