Стотине домородаца из Бангладеша, који раде у текстилним фабрикама у Сант'Антимоу код Напуља, захтева да добију статус робовања, верујући да ће само на тај начин моћи да напусте послодавца. Према њиховим речима, власници фабрика присиљавају своје подређене на готово читав дан, а плаћају им не више од 250 евра месечно.
Имигранти, од којих су многи илегално у Италији, тврде да су им послодавци одузели пасоше и натерали их да раде 12 сати дневно, седам дана у недељи. Становници Бангладеша већ су се обратили за помоћ удружењу 3. фебруара, које штити права имиграната у Италији. Представници организације рекли су новинарима да су већ поднели петицију за признање радника фабрике Сант'Антимо као робове.
Међународна организација рада (ИЛО) ропство дефинише као "било коју врсту посла или услуге чији се рад намеће против воље радника претњама или казнама".
ИЛО је раније изјавила да под ову дефиницију спада преко 20 милиона запослених различите области активности и услуга.
Према публикацији Цорриере делла Сера, у октобру 2013. године у округлу Министарству за рад и социјалну политику наведено је да се у скорој будућности не очекује додељивање нових квота за страну радну снагу на тржишту рада. У посљедњих пет година, током којих је Италија упала у економску кризу, број незапослених имиграната у земљи повећан је за 220 хиљада и износио је 383 хиљаде странаца, што представља 14% од укупног броја незапослених.
Упркос несигурној ситуацији у Италији, број страних запослених који су запослени по редовним уговорима порастао је на 2,3 милиона (у 2008. њихов број је био 1,75 милиона радника).
Што се тиче општих показатеља за ЕУ, стопа незапослености међу имигрантима прошле године је износила више од 17 процената (премашила је исти показатељ међу Италијанима). Након што се земља заглавила у кризи, нису сви странци изгубили посао. Највише среће имали су радници у сектору кућних услуга, док су бивши запослени у индустријском сектору остали без сталног извора зараде.
Данас више од 9 процената италијанских приватних предузећа долази из земаља које нису чланице ЕУ. Упркос чињеници да број таквих компанија расте, већина њих остаје концентрисана на одређеним областима рада, а то се посебно односи на странце. Према Цорриере делла Сера, током 2012. године готово половина страних радника обављала је задатке који нису испунили њихове високе квалификације.
Просјечна плата имиграната из других земаља која живи у Италији износила је 330 еура мање од плата Италијана (968 еура против 1304 еура), упркос чињеници да је прије кризе та разлика износила само 226 еура.
Изненађујуће, Цорриере делле Сера је открио да је у 2012. години имигрантима било релативно лако стално потписати уговор, за разлику од Италијана (39 процената у односу на 17).
