Више рада, профита и продуктивности: ако италијанска производња емигрира, почиње зарађивати. Брендови који су се преселили у иностранство не губе свој национални идентитет. Према студији, италијанске компаније, које су стекле мултинационалне корпорације, почињу да се развијају много активније.
У протеклих десет година скоро 500 италијанских предузећа прешло је у руке страних власника, истовремено повећавајући запосленост, побољшали продуктивност, повећали профит.
И све то, без губитка националног идентитета. Пример: Валентино данас припада емиру из Катара, али сви и даље верују да је овај бренд искључиво италијански. Универзални стереотипи су сломљени истраживањем које је урадила италијанска истраживачка асоцијација Прометеиа.
Опште је мишљење да чим историјски успостављени бренд Маде ин Итали „промени држављанство“, одмах губи на вредности (и радним местима) за италијанску економију.
Наравно, постоји нешто истине у овоме, али истовремено је супротно. Према студији Прометеиа, „Утицај куповине из иностранства на активности италијанских предузећа“, од краја деведесетих до данас компаније које су стекле стране корпорације постижу прилично високе показатеље: њихови приходи расту са просечном стопом од 2,8% годишње; стопа запослености - за 2%; продуктивност - за 1,4%.
"Постајући део транснационалних група", наводи се у извештају, "такве компаније нису само повећале продају уласком на нова тржишта или побољшале продуктивност увођењем напреднијих система управљања радом. Много је важније да прелазак на страну контролу није водио "повећање незапослености. Напротив, по правилу, нови новчани примици и ширење производње захтевају пораст броја радника."
Треба додати да велике мултинационалне корпорације често троше огромне износе за различита научна истраживања и иновације (област у коју Италија дужи низ година улаже много мање него Немачка или Француска). Њихово учешће у укупној слици земље је око 24%, упркос чињеници да само 7% свих италијанских радних ресурса ради за њих. И још једна ствар: транснационалне корпорације успеле су да достигну 16,4% укупног обима производње у земљи и 13,4% додате вредности.
Стога пренос власништва не мора нужно довести до пада производног система. Напротив, на глобалном нивоу способност компаније да привлачи инвестиције из иностранства је неопходан услов за конкурентност.
Довољно је подсјетити се да ако су 1990. године, на почетку ове глобалне економске трансформације, стране директне инвестиције износиле око 1/10 свјетског БДП-а, данас су достигле готово једну трећину.
С друге стране, више од половине кинеског извоза чине производи произведени од стране мултинационалних компанија у Кини. Свако ко одлучи да привуче страна улагања на своју територију има вероватније да ће победити у тржишном рату.
